Ljubitelji dvotočkaša okupljeni u grupi “Montequide” su našli idealan način za punjenje “baterija” i bijeg od stresa.
Ivan Drobnjak, jedan od njih, za Share Montenegro priča zašto snijeg, zašto motor, zašto divljina prelijepe Crne Gore.
Oduševio nas je spontanim i iskrenim odgovorima, i podstakao da već sjutra “pobjegnemo” u prirodu.
A evo kako su se oni okupili.
“Sve je počelo spontano, prvo je svima nama prethodila kupovina motora i opreme. Uglavnom su to bili cestovno orijentisani motori. I kad smo počeli da se vozimo, uglavnom sami, a kako je Crna Gora mala počeli smo i da se upoznajemo i družimo. Veliku ulogu je sigurno imao i crnogorski moto forum “Nolimitbikers”, gdje smo objavljivali putopise, iskustva i zapažanja. Malo po malo, okupilo se društvo koje više voli provesti dan u istraživanju prirode i planine umjesto da se vozimo po gradu. Neformalna enduro (off road) zajednica se sama od sebe skupila, i ima nas sve više i više srećom. Naravno od raznoraznih obaveza rijetko kad napravimo svi zajedno vožnju, ali nije ni to rijetkost. Što je jako lijepo, uvijek neko ima raspoložen za vožnju, tako da nam nije dosadno i uvijek ima novih staza i puteva po Crnoj Gori što nas čekaju”, priča nam Ivan.
Kaže da pokušavaju već godinama da obiđu sve što mogu po Crnoj Gori.
“I ide to lagano, ali tek kad se krene u detaljan obilazak svake planinske staze našim planinama, shvati se koliko je velika Crna Gora. Često se i vraćamo na neka mjesta koja su nas oduševila, a ima ih dosta srećom”, kaže Ivan.
Na turu ide svako ko se tog dana pojavi. Od dvoje-troje, pa preko 15 ljudi. Ništa ljepše od vožnje po snijegu.
“Kad pada snijeg, kao mala djeca smo, jedva čekamo da izađemo vani i da se igramo 🙂 Naravno nije svaki snijeg isti, potrebno je da bude suv sa sjevera kao što je ovih dana padao. Takozvani “puder” koji je mekan i da ga nema previše, jer onda se vožnja pretvara u pravo mučenje, gdje izvlačimo jednog po jednog, jer se zaglavljujemo obično u visokim nametima. I naravno pod broj jedan potreban je kompletna i topla oprema. Obično kombinujemo skijašku opremu sa moto opremom koja ima štitnike”, objašnjava naš sagovornik.
Za sve je, kaže, potrebno prije svega iskustvo.
“Iskustvo prije svega i da nema straha od padova, jer je to neminovno! A sa iskustvom dođe i opreznost, tehnika kojom se vozi, isto kao i skijanje i bordanje, snaga dosta pomaže, ali kad se savlada tehnika onda to ide mnogo lakše i sa mnogo manje umora. Naravno, podrazumijeva se takođe enduro motor sa kramponima. Motori koje mi vozimo su obično teški od 100-150 kg i što je lakši, lakše ga je kotrolisati, a i podići. Pravili smo vožnje i sa velikim teškim motorima, i to bude zabavno, ali preporuka je što lakši motor i dobre krampon gume. I nikako sami i bez opreme. Pogotovo nikako vožnja u saobraćaju kad je temperatura niska! Izbjegavati vožnje asfaltom kad je temperatura ispod 7-8 stepeni, jer guma ne može da se zagrije i jednostavno ne može da obavlja svoj posao za koji je namijenjena”, savjetuje Ivan.
Stizali su svuda.
“Stizali smo, po snijegu, obići planine iznad Nikšića, ka Šavniku i Kolašinu. Iznad Danilovgrada, takođe iznad primorja, Lovćen, Orjen i jedna po meni jako specijalna vožnja iznad Risna i Perasta. I naravno Žabljak.”, kaže Ivan.
Pitali smo koji su najrizičniji djelovi države za vožnju.
“Najrizičniji djelovi su gradovi. Tu je najveća džungla što se vožnje tiče, shvatamo naravno da smo teže uočljivi, ali bih takođe apelovao na sve vozače u Crnoj Gori da se obrati pažnja i na ostale učesnike u saobraćaju, da od veličine auta ne zavise pravila prednosti. Najopasnije su raskrsnice i oduzimanje prednosti, da vodimo računa svi o ovome i kolege motoristi, da imamo na umu da nas nije lako vidjeti a takođe i vozači automobila da poštuju pravila. U planini sve zavisi samo od naše pažnje, što je velika prednost i rasterećenje. Volimo obići udaljene katune i družiti se malo sa ljudima koji tu žive, uvijek se ima sta čuti i naučiti, recimo kako se zove koji vrh, kuda imaju samo njima znane kozje staze, pa do legendi o zmajevima ispod Tali vrha. Lijepo je što nas ljudi svuda srdačno dočekaju, to je vrlina našeg naroda koju moramo da čuvamo”, smatra naš sagovornik.
Ivan priča i o povredama. Na šaljiv način.
“Desi se ponekad da neko dobije batine od žene/djevojke ako ne dođe kući na vrijeme, tako da jeste opasan i rizičan sport 🙂 Sa kvalitetnom i kompletnom opremom se rizici jako dosta smanjuju, a i sa dobrim i preciznim satom kako bi se došlo kući na vrijeme. Šalim se, ali jeste oprema najbitnija i kočnica u glavi. Imati u vidu da je pad moguć svake sekunde i da je kuća obično jako daleko. Više volimo da uživamo u prirodi, i vozimo “tehnički zahtjevnije puteve”. Bilo je naravno povreda, a i biće sigurno dalje”, iskren je Ivan.
Kaže da je uvijek draž otići dalje, i van granice Crne Gore.
“Skoro smo se vratili iz Sahare, fizički bar, dok smo velikim dijelom mislima još uvijek dolje, vozimo nepreglednim dinama. To je nešto što se teško može opisati. I izuzetno mi je drago što smo uspjeli taj ogroman san sebi da priuštimo i ostvarimo. Afrika je nešto sasvim drugačije od ovog našeg dijela svijeta. Bilo bi lijepo, a i stavili smo na listu i druge daleke destinacije pa ćemo vidjeti kako će se plan odvijati. Valjao bi vidjeti da li je taj himalajski i andski snijeg isti kao naš”, priča Ivan.
Za kraj razgovora Ivan poručuje da je danas neminovno da smo svi sve više opterećeni, stvarnim ili izmišljenim problemima.
“Mislim da je neophodno da se nađe neki ventil, ne mora to biti motor, dovoljno je prošetati jedan dan do planine i izbaciti svu negativnu energiju, ili bar dio za prvi put 🙂 Potrebno je samo se pokrenuti, a ne da kukamo sa prepunih i zadimljenih terasa kafića kako je sve dosadno i da država treba nešto da uradi po tom pitanju. Malo goriva, ruksak, voda i sendvič i pravac planina! Moja preporuka za recept je bar jednom nedjeljno, imamo sreću da nam je planina na dohvat ruke i da za pola sata stižemo van civilizacije iz bilo kojeg grada. Umor je neminovan, ali će vam “baterije” sigurno biti punije, i mnogo lakše će se kanalisati stres i negativna energija”, zaključuje Ivan.
Join the discussion